Svi do­sad ura­đe­ni pro­gra­mi Svjet­ske zdrav­stve­ne or­ga­ni­za­ci­je uka­zu­ju da je de­pre­si­ja u po­ra­stu i tre­nut­no je na če­tvr­tom mje­stu po glo­bal­nom te­re­tu bo­le­sti i op­te­re­će­nju in­va­lid­no­sti. Trend je alar­man­tan i neo­p­hod­no je uhva­ti­ti se u uko­štac sa ova­ko ozbilj­nom bo­le­šću, tvr­di dr Li­di­ja Injac Ste­vo­vić, spe­ci­ja­li­sta psi­hi­ja­tri­je na Kli­ni­ci za psi­hi­ja­tri­ju KCCG i do­cent na Me­di­cin­skom fa­kul­te­tu u Pod­go­ri­ci. De­pre­si­ja je bo­lest sa hi­lja­du li­ca, is­ti­če ona, ne po­sto­ji ni­je­dan isto­vje­tan slu­čaj, čak ni dva slič­na. Iako su simp­to­mi raz­li­či­ti kod svih pa­ci­je­na­ta, naj­u­oč­lji­vi­ji je de­pre­siv­no ras­po­lo­že­nje, bez­raz­lo­žna tu­ga, bez na­o­ko vi­dlji­vog raz­lo­ga. Li­ca obo­lje­la od de­pre­si­je upa­da­ju u po­seb­na sta­nja, po­vla­če se u se­be, ne­ras­po­lo­že­na su, uža­sno pa­te i sva­ku si­tu­a­ci­ju do­ži­vlja­va­ju ve­o­ma te­ško.
– Je­di­ni pra­vi li­jek od de­pre­si­je je lju­bav pre­ma se­bi. Za­pra­vo, de­pre­si­ja je ri­je­še­na u onom tre­nut­ku kad spo­zna­mo da je lju­bav na­ša su­šti­na i da je ne mo­ra­mo tra­ži­ti va­ni, već u se­bi – ka­že Rad­mi­la La­za­re­vić, me­di­cin­ska se­stra sa 35-go­di­šnjim rad­nim sta­žom u Psi­hi­ja­trij­skoj bol­ni­ci u Ko­to­ru. Njen stav ni­je da­le­ko od naj­no­vi­jih na­uč­nih do­stig­nu­ća, pre­ma ko­ji­ma se de­pre­si­ja mo­ra po­sma­tra­ti mul­ti­di­sci­pli­nar­no, kao po­sle­di­ca bi­o­lo­škog, psi­ho­lo­škog i fak­to­ra sre­di­ne i in­di­vi­du­al­ne pre­ddi­spo­zi­ci­je.
Svi su lju­di na svi­je­tu de­pre­siv­ni, ka­že dr Injac Ste­vo­vić, sa­mo je pi­ta­nje kog ste­pe­na i mo­da­li­te­ta i da li ima opa­sno­sti od ge­net­ske pre­ddi­spo­zi­ci­je de­pre­si­je, ko­ja po­sto­ji i ne­ri­jet­ko se vra­ća. Naj­o­zbilj­ni­ja je „ve­li­ka de­pre­si­ja”, ko­ja je i naj­če­šća, a ima za po­sle­di­cu one­mo­gu­će­nu rad­nu ak­tiv­nost obo­lje­log. Li­še­ni mo­guć­no­sti da ra­de osta­ju u ku­ći, pro­vo­de­ći da­ne bu­kval­no gle­da­ju­ći u pla­fon i ne­spo­sob­ni su da se po­kre­nu i bi­lo šta ura­de. Cr­na Go­ra ne­ma pre­ci­zne sta­ti­stič­ke po­dat­ke o obo­lje­li­ma od de­pre­si­je, is­tra­ži­va­nja ni­je­su ra­đe­na, ta­ko da se sa ovim pro­ble­mom je­di­no mo­že upo­zna­ti na osno­vu za­pa­ža­nja iz sva­ko­dnev­nog ra­da psi­hi­ja­ta­ra. Na osno­vu is­ku­stva psi­hi­ja­ta­ra evi­dent­no je pri­su­stvo de­pre­si­je i kod nas, ko­je se, do­du­še, ne mo­že iz­ra­zi­ti u pro­cen­ti­ma, ali se pret­po­sta­vlja da je u po­ra­stu.
– Ras­po­lo­že­nje i emo­ci­je su do­mi­nan­tan fak­tor kod de­pre­si­je, pra­te ih bez­volj­nost, po­re­me­ćaj na­gon­skog ži­vo­ta, ne­sa­ni­ca, ko­ja je ne­kad i pr­vi simp­tom de­pre­siv­ne bo­le­sti. Vo­lja je osla­blje­na, kon­cen­tra­ci­ja sma­nje­na, pa­žnja je ote­ža­na, a ne­ri­jet­ko za­bo­rav­nost tra­je i du­ži pe­ri­od za vri­je­me tra­ja­nja bo­le­sti. Svi­jest je obič­no oču­va­na, osim kod onih ko­ji bo­lu­ju od psi­ho­tič­nih de­pre­si­ja, ka­da po­sto­ji pro­blem sa kri­tič­no­šću i uvi­đav­no­šću pa­ci­je­na­ta. De­pre­si­ja je pro­že­ta i broj­nim so­mat­skim simp­to­mi­ma, bol­nim sin­dro­mi­ma, ko­ji upra­vo zbog to­ga, če­sto ma­ski­ra­ju sli­ku de­pre­si­je. Po­ja­vlju­ju se bol­na sta­nja, kao što su raz­li­či­te ne­u­ral­gič­ne te­go­be, gla­vo­bo­lje, bo­lo­vi u sto­ma­ku, bo­lo­vi u zglo­bo­vi­ma, u raz­li­či­tim di­je­lo­vi­ma or­ga­na. So­ci­jal­na si­tu­a­ci­ja ima uti­ca­ja na obo­li­je­va­nje od de­pre­si­je. Uko­li­ko je oso­ba u sta­nju da se in­te­gri­še i funk­ci­o­ni­še u svo­joj so­ci­jal­noj mre­ži, znak je da se de­pre­si­ja ne raz­vi­ja, od­no­sno, uko­li­ko se već raz­vi­la, br­že se pre­va­zi­la­zi. Eko­nom­ski fak­to­ri, po­seb­no ade­kvat­ni ma­te­ri­jal­ni i stam­be­ni uslo­vi, ima­ju ve­li­ki zna­čaj u pre­ven­ci­ji od­re­đe­nih pro­ble­ma – is­ti­če dr Injac Ste­vo­vić, ko­ja se ba­vi is­tra­ži­va­njem po­ve­za­no­sti sa­mo­u­bi­stva i de­pre­si­je u Cr­noj Go­ri.
Bo­le­sti za­vi­sno­sti i bo­le­sti de­pre­si­je su ve­o­ma po­ve­za­ne – da li je ne­ko de­pre­si­van, pa zbog to­ga pi­je, ili uzi­ma ne­ku psi­ho­ak­tiv­nu sup­stan­cu, ili ne­ko pri­je sve­ga uzi­ma psi­ho­ak­tiv­nu sup­stan­cu, pa on­da po­sta­je de­pre­si­van, na­uč­ni­ci još ni­je­su usta­no­vi­li. U sva­kom slu­ča­ju, ka­že dr Ma­ri­na Ro­ga­no­vić, ve­ći­na pa­ci­je­na­ta Spe­ci­jal­ne bol­ni­ce za psi­hi­ja­tri­ju po­ka­zu­je de­pre­siv­nost, a dio njih iz­vr­ši i su­i­cid.
– Za­pa­nju­ju­će je što je­dan broj njih iz­vr­ši sa­mo­u­bi­stvo i to u tre­nut­ku kad vi­še ne ko­ri­ste psi­ho­ak­tiv­ne sup­stan­ce i mi ih sma­tra­mo za­li­je­če­nim (da ne ka­žem „iz­li­je­če­nim”). Vra­te se u svo­ju sre­di­nu i po­či­nju de­pre­siv­ne fa­ze, gri­ža sa­vje­sti, „su­sre­ta­nje” sa sa­mim so­bom (pi­ta­nja „šta sam uči­nio po­ro­di­ci”). Ima­li smo is­ku­stva i sa pa­ci­je­na­ti­ma ko­ji pre­sta­nu s ko­ri­šće­njem psi­ho­ak­tiv­nih sup­stan­ci, odu u svo­ju sre­di­nu i u tre­nut­ku kad su u di­le­mi (u jed­noj ru­ci ča­ša, u dru­goj pi­štolj) i kad ne mo­gu da pre­va­zi­đu kri­zu do­đe do su­i­ci­da. To je i raz­log za­što če­sto oso­ba­ma ko­je su do­šle na li­je­če­nje zbog bo­le­sti za­vi­sno­sti u te­ra­pi­ju uklju­ču­je­mo an­ti­de­pre­si­ve i to se po­ka­za­lo efi­ka­snim – po­ja­šnja­va dr Ro­ga­no­vić.
Fak­tor ri­zi­ka je i po­sto­ja­nje u po­ro­di­ci obo­lje­lih od de­pre­si­je ili bi­lo ko­je men­tal­ne bo­le­sti, sto­ga se obo­lje­lom u star­tu mo­ra pri­stu­pi­ti sa raz­li­či­tim mo­guć­no­sti­ma tret­ma­na, raz­li­či­tim na­či­nom ži­vo­ta, sa ci­ljem da se kod po­to­ma­ka sma­nji mo­guć­nost raz­vo­ja ta­kve de­pre­si­je. Kad tre­ti­ra­te pa­ci­jen­te uči­te ih da mi­je­nja­ju se­be, a ti­me mi­je­nja­te i cje­lo­kup­no dru­štvo – ka­že dr Injac Ste­vo­vić, na šta psi­ho­log Er­vi­na Da­bi­ži­no­vić od­go­va­ra da „ne­ma mno­go onih ko­ji zna­ju ka­ko sa svo­jim `genet­skim bagažom`”.
– Taj ne­ko mo­ra da bu­de ili psi­ho­lo­ški do­bro edu­ko­van ili je imao sre­ću de se kre­će u kru­go­vi­ma u ko­jima je imao mo­guć­nost da se in­for­mi­še o ovom pro­ble­mu. Ina­če, sva­ko­dnev­no sre­ćem lju­de ko­ji su per­ma­nent­no u de­pre­si­ji, u pat­nji, a mi ne pro­na­la­zi­mo na­či­na da tu pat­nju sma­nji­mo. Sve je ve­ći ste­pen ne­mo­ći i in­du­stri­ja­li­za­ci­jom, ka­pi­ta­li­za­ci­jom ljud­skih mo­zgo­va pre­ko svih mo­gu­ćih vr­sta lje­ko­va či­ni se na­red­ni zlo­čin. Ve­ća pro­vo­ka­ci­ja za nas ko­ji ima­mo ve­ze sa ovim pi­ta­nji­ma tre­ba­lo bi da bu­de: ka­ko tre­ti­ra­ti ljud­sku pat­nju u dru­štvu u ko­jem će nas sva­ko­dnev­no ne­što ra­ni­ti. Dru­štve­ni kon­tekst ne do­zvo­lja­va slo­bo­du čo­vje­ku – is­ti­če Da­bi­ži­no­vi­će­va.
Sa nje­nim mi­šlje­njem se sla­že i Ljup­ka Ko­va­če­vić ko­ja tvr­di da ne­ra­zu­mi­je­va­nje na­sta­je kad me­di­ci­na uđe ili ne u dru­štve­ni kon­tekst.
– Lje­kar je za­šti­ćen u svo­joj am­bu­lan­ti, sa svo­jim pa­ci­jen­ti­ma, da­ju im li­jek, psi­ho­lo­zi ra­de te­sto­ve, psi­ho­te­ra­pi­ju i na­kon to­ga ide­mo ku­ći i svi mir­no spa­va­mo. To je­ste u okvi­ru na­ših mo­guć­no­sti. Kad iza­đe­te, ni­šta se ne mi­je­nja, jer su te di­sci­pli­ne u di­rekt­no u funk­ci­ji si­ste­ma u ko­jem ži­vi­mo – pri­mje­ću­je Ko­va­če­vi­će­va.
Po ri­je­či­ma psi­hi­ja­ta­ra, de­pre­si­ja se rje­ša­va ve­o­ma efi­ka­sno čak u 80 po­sto slu­ča­je­va, za­vi­si od to­ga šta je do­mi­nant­no – ako su do­mi­nant­ni simp­to­mi, on­da je va­žno uklju­či­ti te­ra­pi­ju an­ti­de­pre­si­vi­ma, an­tip­si­ho­ti­ci­ma, sta­bi­li­za­to­ri­ma ras­po­lo­že­nja, ank­si­o­li­ti­ci­ma (ank­si­o­znost – na­pe­tost i strah od ne­iz­vje­sno­sti i bu­duć­no­sti je uzrok de­pre­si­je u ve­li­kom pro­cen­tu slu­ča­je­va). Po­želj­ni su i psi­ho­lo­ški tret­ma­ni, re­lak­sa­ci­ja, jo­ga, vo­žnja bi­ci­kla, šet­nja, raz­li­či­te vr­ste vje­žbi, bo­ra­vak u pri­ro­di, pro­mje­na mje­sta bo­rav­ka, osvje­ža­va­nje na raz­li­či­tim pu­to­va­nji­ma, ra­zni na­či­ni sa­vje­to­va­nja, bri­fing stre­sa kao jed­nog od so­ci­jal­nih uzroč­nih fak­to­ra. Pre­da­va­nje u Ko­to­ru is­pra­ti­le su i uče­ni­ce Gim­na­zi­je u prat­nji prof. Li­di­je Be­go­vić, psi­ho­lo­ga.
M.D.Po­po­vić


Uzro­ci sa­mo­u­bi­sta­va

– Sta­ti­sti­ka je ne­u­mo­lji­va: u po­sled­njih de­se­tak go­di­na do­šlo je do po­ve­ća­nja sto­pe sa­mo­u­bi­stva u Cr­noj Go­ri u od­no­su na ra­ni­je de­ka­de, ka­da se sto­pa kre­ta­la oko 15 na 100 hi­lja­da sta­nov­ni­ka, sa­da je ta sto­pa 23 na 100 hi­lja­da sta­nov­ni­ka (pro­sječ­no oko 23 sa­mo­u­bi­stva go­di­šnje), što je svr­sta­va u ze­mlje sa vi­so­kim ri­zi­kom od su­i­ci­da. Po ne­kim is­tra­ži­va­nji­ma, u 50 po­sto, a po dru­gi­ma i do 90 po­sto, uzro­ci su men­tal­na obo­lje­nja, me­đu nji­ma, mo­žda sa naj­ve­ćim pro­cen­tom je­ste i de­pre­si­ja. U re­a­li­zo­va­nim sa­mo­u­bi­stvi­ma uvi­jek je vi­še mu­ška­ra­ca u od­no­su na že­ne, u Cr­noj Go­ri je taj od­nos dva na­pre­ma je­dan, što ni­je ve­li­ka raz­li­ka u od­no­su na dru­ge ze­mlje. Po­da­ci su po­ka­za­li da se ta od­stu­pa­nja (po­ve­ća­nja) ne­će de­ša­va­ti u bu­duć­no­sti, već će bi­ti na tom ni­vou – na­vo­di dr Injac Ste­vo­vić.


Mu­škar­ci iz­vr­ša­va­ju, že­ne po­ku­ša­va­ju

– Re­zul­ta­ti ve­ći­ne stu­di­ja ko­je sam ra­di­la po­ka­zu­ju da je že­na sprem­ni­ja da po­di­je­li svo­ja osje­ća­nja, da po­di­je­li tu­gu, pro­blem, is­pri­ča pri­ja­te­lji­ci, dok mu­škar­ci svo­ju tu­gu dr­že du­bo­ko po­ti­snu­tu. Vas­pi­ta­nje i ulo­ga mu­škar­ca je da bu­du čvr­sti – ne smi­ju da za­pla­ču, da po­ka­žu osje­ća­nja, i sa­mim tim je i sto­pa su­i­ci­da uvi­jek ve­ća kod mu­ška­ra­ca, a sto­pa po­ku­ša­ja su­i­ci­da kod že­na. Že­ne obič­no idu svo­je­vr­sni „apel-fe­no­men”: „Lju­di, po­mo­zi­te, ugro­že­na sam, že­lim da vam ka­žem da mi tre­ba po­moć, pa­tim, te­ško mi je”. Mu­ška­rac ni­je spo­so­ban da iz­ra­zi ta­ko ne­što. Osim to­ga, že­ne sve pre­va­zi­la­ze po­vla­če­njem, a mu­škar­ci agre­si­jom, što je u ko­in­ci­den­ci­ji sa nji­ho­vom ve­ćom kon­cen­tra­ci­jom te­sto­ste­ro­na. Ne­ri­jet­ko to po­ka­zu­ju kroz vi­ku, sva­đu, ver­bal­nu ili fi­zič­ku agre­siv­nost i na dru­ge na­či­ne – is­ti­če dr Injac Ste­vo­vić.


Po­zo­vi kad sr­ce bo­li

– Sa­mo­u­bi­stvo je pro­blem du­go­traj­nog to­ka, on zač­ne dav­no, ko zna u kom pe­ri­o­du ži­vo­ta, po­la­ko se na­sla­že, a on­da sve za­vi­si od fak­to­ra ri­zi­ka i za­štit­nih fak­to­ra ka­ko se kod oso­be kroz ži­vot po­sta­vlja­ju. Po­dr­ška po­ro­di­ce je bit­na stvar, kao i da li ta oso­ba ko­ri­sti sup­stan­ce, al­ko­hol...Te oso­be ni­kad ne­će pri­zna­ti da su de­pre­siv­ne, tu­žne, pri­je će se po­ža­li­ti da ima­ju pro­blem sa sr­cem, bo­je se da će umri­je­ti za­to što će im ot­ka­za­ti sr­ce. Na­ši pa­ci­jen­ti za­vr­ša­va­ju su­i­ci­dom što se mo­ra ozbilj­no tre­ti­ra­ti – ne­ma da­na ka­da ne­ko ne sko­či s pro­zo­ra ne­ke bol­ni­ce usled so­mat­skih te­go­ba. Ni­ko ga ni­je tre­ti­rao, ni­je ni pre­gle­dan psi­hi­ja­trij­ski, ni­ko ga ni­je pre­po­znao u bol­ni­ci – to je stra­šna stvar, ne­stao je još je­dan čo­vjek... Su­šti­na je da taj ko­ji je po­ten­ci­jal­no su­i­ci­dan na­u­či ka­ko da se sa tim no­si i bo­ri, a svo­ju ulo­gu u to­me ima­ju cen­tri za pre­ven­ci­ju su­i­ci­da, SOS te­le­fo­ni, apel-cen­tri, gdje se lju­di ja­vlja­ju, is­pla­ču se, pred­sta­ve pro­blem, olak­ša­ju se­bi, pa na­đu ne­ka rje­še­nja, čak i na in­ter­ne­tu ima­ju uput­stva. Kod nas ne­ma ta­kvih mre­ža – za­klju­ču­ju uče­sni­ce pre­da­va­nja o de­pre­si­ji, odr­ža­nog u sklo­pu pro­jek­ta „Van izo­la­ci­je”.


Jed­no sa­mo­u­bi­stvo – 80 hi­lja­da eura šte­te

– Kad je­dan čo­vjek ne­sta­ne od su­i­ci­da, naj­ma­nje šest lju­di u nje­go­voj oko­li­ni pa­ti – pri­ja­te­lji, rod­bi­na... Dan­ci ima­ju naj­bo­lji re­gi­star su­i­ci­da u svi­je­tu i pro­ra­ču­na­li su ko­li­ka je eko­nom­ska šte­ta od sa­mo­u­bi­stva – pre­ko 80 hi­lja­da eura ko­šta nji­ho­vu dr­ža­vu kad ne­sta­ne je­dan čo­vjek ko­ga su ško­lo­va­li, ko­ji je ušao u pu­nu sna­gu i tre­ba da pri­vre­đu­je za svo­ju ze­mlju. A je­dan po­ku­šaj sa­mo­u­bi­stva ko­šta dr­ža­vu 17 hi­lja­da eura – 23 iz­vr­še­na su­i­ci­da u pro­sje­ku go­di­šnje za Cr­nu Go­ru, pu­ta 80 hi­lja­da eura... A ko­li­ko ko­šta je­dan po­ku­šaj su­i­ci­da- tret­ma­ni, hi­rur­ški za­hva­ti, te­ra­pi­je, bo­lo­va­nja, ne­funk­ci­o­nal­ni­ost, sve po­sle­di­ce, lje­ko­vi, to su ogrom­ni gu­bi­ci za sva­ku dr­ža­vu i na to sva­ki struč­njak u ovoj obla­sti tre­ba da obra­ti pa­žnju. A za­vr­ši­ti u bol­ni­ci od de­pre­si­je kod nas i u Dan­skoj ni­je isto – na­gla­ša­va dr Li­di­ja Injac Ste­vo­vić.